Tekst sastavljen od mojih forumskih postova pisanih na brzinu, te kao takav gramatički, pravopisno, konceptualno a verovatno i semantički nesavršen. Forma je zbog toga loša ali to ni malo nije uticalo na suštinu...
Načitah se po raznim forumima objašnjenja kako je platonska ljubav manje-više neostvarena ljubav, osećanje koje je javlja kod inhibiranih, asocijalnih osoba i sl. Možda će neko pomisliti da sam pregrub u iznošenju mojih stavova te ako se to desi unapred se izvinjavam. Jednostavno, bio sam iziritiran potpunim nipodaštavanjem bilo kakvih uzvišenih emocija, te sam da bih prodrmao temelje takvih ubeđenja stao u odbranu svega onoga što se delimično ili u potpunosti podrazumeva pod terminom "Platonska ljubav".
Namera mi nije da izvređam već da objasnim i skromno "prosvetlim" jer sam kao mlad i ja verovao u klasičnu definiciju ljubavi i veze, onu naučenu i nametnutu, ali sam vremenom poučen ličnim iskustvom, razmišljem i analizom drugih veza došao do potpuno drugačijih pogleda na svet. Svi smo žrtve tradcije koja nam kao isključiva nameće samo jedan prihvatljiv model "emotivnog" života koji datira iz pradavnih vremena. Čemu život i postojanje ako nećemo menjati ono loše iz prošlosti i biti iskreni prema sebi i drugima?
Taj tradicionalni model ne nudi nikakvo trajno rešenje iako ga prejudicira kroz za njega ultimativne formalističke rituale prosidbe, veridbe i braka. Svako od nas ko ga je probao, uverio se da je neodrživ upravo zbog toga što je baziran na požudi prema određenoj osobi tj. nagonu koji je sam po sebi kratkotrajan. Požudu maskira tj. definiše kao zaljubljenost, upražnjavanje seksa kao ostvarenu ljubav, a potrošenu požudu koja je neophodna za upražnjavanje seksa kao okončanje ljubavi.
Ne nameravam da govorim o platonskoj ljubavi kao o nečemu što je tipično za aseksualne osobe, jer to je upravo laž plasirana od strane klasičara kojima je ljubav seks, a ljubav bez seksa nepostojeća stvar, iluzija. Želim da dokažem da veza između dvoje ljudi koja je bazirana na seksu odnosno prirodnim nagonima, nije po ničemu iznad emotivnih veza ili jednosmernih osećanja pojedinaca.
Sve klasičarske veze tj. brakovi koji su opstali, opstali su zarad nečeg drugog a ne radi same veze - deca, godine, novac, navika, nesigurnost, interesi, strah... Mnogo je više razvedenih brakova nego onih održanih na zdravoj osnovi koja isključuje malo pre pomenute sporedne razloge. Na teret onima koji veruju u integritet platonske ljubavi se između ostalog stavlja na teret i to da je ona plod idealizovanja osobe koja je "daleko" te da je kao takva nerealna itd. Takvih "pametnih" teorija ima mnogo a po pravilu ih šire oni koji nisu sposobni da dožive platonsku ljubav. Jednostavno nisu rođeni za to. Platonska ljubav je bogom dana stvar kao i bilo koji drugi dar ili talenat. Nisam vernik, mogao sam upotrebiti i termin "prirodni dar" ili nešto slično.
Prva i osnovna stvar kojom napadaju one koji veruju u platonsku ljubav kao jedinu ljubav je kao što već rekoh da nameću idealizovanje određene osobe kao ono što vodi ka platonskoj ljubavi. Upravo je suprotno – oni koji propagiraju klasičarsku ljubav zapravo idealizuju osobu koja ih seksualno privlači i to čine kao robovi nagona.
Seksualno uzbuđenje koje proizilazi iz nagona za produženjem vrste ih podsvesno tera da u jedinki suprotnog pola vide samo ono što ih seksualno uzbuđuje. Prirodi je cilj da dođe do parenja a klasičari onda opijeni tim idealizovanjem umišljaju da su strast, privlačnost, použuda znaci postojanja ljubavi. Oni tu fokusiranost na drugu osobu, tu želju da budu sa njom, da je dodirnu, imaju, prisvoje tumače kao ljubav.
To je toliko plitko i naivno da je ravno tvrdnji da se i životinje zaljubljuju što apsolutno nije tačno. Klasičarska "ljubav" je upravo ravna onome što se javlja kod životinja u sezoni parenja a karakteriše je apsolutna posesivnost, želja da se što pre dođe do te osobe što ukazuje na njen ovozemaljski, neuzvišen karakter jer je podložna svesti o prolasku vremena koje je neprijatelj procesa razmnožavanja.
Što pre u krevet, ako može još prvu noć... zvuči li vam poznato?
Žurba je odraz nekontrolisanog nagona, robovanja istom, dokaz da oni kojima se žuri da što pre dođu do seksa to što rade po uticajem hormona i straha od prolaznosti vremena. Telo se ne voli, prema telu se može osećati samo požuda. Tu dolazimo do one moje tvrdnje da klasičari idealizuju osobu prema kojoj osećaju seksualnu privlačnost.
Zato je praktično moguća prostitucija, pornografija pa i seksualno zlostavljanje ili silovanje. Kao što onaj koji uživa seksualno sa prostitutkom nema nikakve emocije prema njoj tako isto onaj koji siluje takođe ne oseća nikakve emocije prema toj osobi već se jednostavno prazni delujući nagonski. Da bi se uživalo u seksu i nečijem telu emocije uopšte nisu potrebne, sve odrađuje biohemija. Upotrebite logiku. Klasičari idealizuju osobu upravo na taj način da sve što pripada toj osobi a nije seksualno privlačno guraju pod tepih, ignorišu, ne primećuju, ne razmišljaju o tome.
Platonska ljubav se u životu može javiti samo jednom i naravno ne prema osobi u smislu bića već upravo prema osobi, prema ličnosti, prema onom umnom i duhovnom koje je samo jedno vreme u telu. Da nije tako onda bi nakon smrti tako voljene osobe prestajale i emocije odnosno ljubav prema njoj. Činjenica da platoničari vole i kada njihove voljena osoba umre ili kada je uopšte ne viđaju, upravo najviše potvrđuje da ljubav sa telom odnosno sa seksom nema nikakve veze. Klasičari nalaze zamene, nove "ljubavi", ponovo bivaju sretni jer su našli nekog da zadovolji njihove potrebe.
Kada klasičari krenu da negiraju platonsku ljubav onda obično pominju nedostatak dodira, blizine i sl. Može im se pričati godinama ali nikad neće shvatiti da neko ko voli platonski apsolutno ne oseća potrebu za telesnim kontaktom, dodirima, ljubljenjem a posebno ne seksom ili prodženjem vrste. Osoba koja voli platonski ne pati, njoj ne nedostaje ono što nedostaje klasičarima kada se nađu u situaciji neuzvraćene ljubavi (po njihovoj definiciji ljubavi). Kada volite platonski vi ne možete da patite jer ne očekujete ništa te vam ništa ni ne može biti uskraćeno. Vi volite i to je ljubav. Činjenica da postoji osoba koju volite je apsolutno sve što vam je potrebno da bi ste je voleli. Na takvu ljubav ne utiče ni daljina, ni godine, ni prolaznost vremena, ni smrt.
Osoba koja nekog voli platonski je apsolutno sposobna za flert i sve druge pojavne oblike interakcije sa nekom drugom osobom koji vode ka seksu uključijući naravno i sam seks. Za razliku od klasičara, platoničari nemaju grižu savesti niti poput većine traže alibi u vidu veze ili braka da bi imali seks. Šta više, platoničari imaju mnogo neopterećeniji i potpuniji seks, mnogo čulniji i intenzivniji.
Koliko ste samo puta čuli frazu tipa "nestalo je sloge u krevetu pa nema više ni ljubavi..." ili "nema više strasti pa se veza gasi i gubi smisao"? Naravno da je tako jer to nikada ni nisu bile veze bazirane na uzvišenim emocijama već samo banalni odnosi bazirani na prirodnim nagonima. Kod klasičara dakle imate situaciju da niti mogu da dožive pravu ljubav (jer im je čin parenja podsvesno imperativ) niti mogu da dožive potpuno nesputan seks.
Od svih kritika na temu platonske ljubavi apsolutno najmanje smisla imaju one polovične, kritike onih koji radi sopstvene utehe i želje da veruju da su sposobni za platonsku ljubav potvrđuju postojanje platonske ljubavi, čak tvrde i da su je i sami iskusili ali tvrde i da joj fali "ostvarenje" ili da se platonska ljubav vremenom gubi po onoj "daleko od ociju daleko od srca" što je potpuna zabluda. Platonska ljubav traje zauvek. Onog trenutka kada se spozna postaje večna, te to koliko će, kako će i gde će osoba koja je oseća i prema kojoj je oseća živeti apsolutno ne može imati uticaja na platonsku ljubav.
Suština je da ništa telesno ili materijalano ne može biti povezano sa nečim bestelesnim i nematerijalnim kao što su emocije. Ljubav je samo emocija. Kada se pojave strast i požuda znajte da to nije ljubav već da se priroda opet igra sa vama te nemojte te poistovećivati pomenute nagone i ljubav.
U trenutku kada ovo pišem osobu koju ja volim u nisam video već 15 godina, zadnji put sam sa njom razgovarao pre više od 20 godina, nikada je nisam poljubio niti zagrlio a i sada je toliko volim da bih u svakom trenutku za njeno dobro ako treba stao pred streljački stroj, dao ne jedan nego oba bubrega, srce ili bilo šta drugo. Pitam se da li bi oni koji vole na klasičarski način učinili isto? Nisam siguran jer u tome što oni nazivaju ljubav ne vidim nikakvu uzvišenost ni spremnost na žrtvovanje koje ne uključuje neku dobit, protivuslugu, korist i sl. Platonska ljubav ne zna za posesivnost a klasičarskoj je posesivnost upravo osnova. Posesivnost rađa ljubomoru – još jednu kategoriju potpuno nepoznatu platonskoj ljubavi jer kada volite platonski onda znate da ste jedini, da ste srodna duša, te uopšte ne strahujete jer ne postoji razlog za to.
Da li mi je bitno s'kim sada spava? Ne, bitno mi je da li je živa, zdrava i sretna. Da li ste ikada čuli da je neko iz platonske ljubavi izazvao neku neprijatnost, fizički obračun, zlostavljao, ograničavao slobodu ili počinio ubistvo iz ljubomore? Ja nisam, a vrlo često se da pročitati o klasičarima koji su zbog ljubomore ne samo u stanju ubiti suparnika već i osobu koju navodno "vole" jer ne mogu da podnesu da je ne poseduju. Toliko o tome koliko je "vole" – taman toliko koliko je potrebno da joj oduzmu život da bi umirli sopstvenu ljubomoru. Prioriteti, prioriteti… Takvi slučajevi apsolutno dokazuju potpuno odsustvo postojanja iskrenih, plemenitih i dobronamernih emocija u klasičarskom pristupu koje se najčešće sublimiraju u reč - ljubav.
Da se ne bi niko osećao prozvan ili uvređen reći ću da klasičarski pristup kao takav nije zlo jer sam po sebi sledi prirodne zakone te je u tom smislu "dobar" ali je u odnosu na platonsku ljubav nešto sasvim drugo.
Treba pomenuti i mogućnost da dve osobe koje jedna prema drugoj osećaju platonsku ljubav budu zajedno, viđaju se ili pak žive zajedno. Šanse za obostranu platnonsku ljubav jesu zaista male jer je i broj ljudi sa takvim emocijama veoma mali ali zar nije tako sa svim stvarima na ovom svetu, nije li sve veoma dragoceno istovremeno i veoma retko?
Ne pišem ja ovo da bi me neko potapšao po ramenu i rekao "bravo, svi mislimo isto". Da mi je bitno da se većina složi sa mojim mišljenjem onda nikad ne bih ni pisao sve to već se dodvoravao preovlađujućem mišljenju. Hteo sam samo da detaljno potkrepim drugačije mišljenje koje klasičari redovno zloupotrebljavaju koristeći termin "platonska ljubav" za svoje neostvarene telesne veze.
Kao kontra-argument za tvrdnju da je platonska ljubav patološka, istaći ću samo da je po meni patologija upravo to kada je neko ko tvrdi da iskreno voli neku osobu i sa njom ima seks a istovremeno je spreman da ima ili je već imao i praktikuje seks sa prostitutkama, slučajnim poznanicama i sl. (važi isto za oba pola). Osećati želju da osobi koju navodno voliš i poštuješ radiš identičnu stvar kao već pomenutim kategorijama prema kojima ne osećaš ništa je ultimativno licemerje. Još veće je licemerje kada to, taj seksualni čin neko opisuje kao "vrhunac ljubavi" ili "potvrdu ljubavi" jer ako je to dosegnuti vrhunac u ljubavi, u jednoj vezi, za koji je potrebno vreme, kolika je onda njegova vrednost ako se taj isti vrhunac doživi sa nekim nepoznatim za par minuta, u liftu, autu, hotelskoj sobi?
Nema tu vođenja ljubavi. Svi sisari se pare, pare se i ljudi. Neće biti da ljudi "vode ljubav" a da se životinje samo pare. Ljudi nisu seksualno monogamni i zato gotovo u svakoj klasičarskoj vezi ili braku dolazi do ljubomore, prevara, razvoda… Platoničari jesu emotivno ili ako hoćete ljubavno monogamni dok svoju seksualnost prihvataju onakvom kakva jeste.
Platoničar će se na ulici bez griže savesti okrenuti za nekom njemu privlačnom osobom i nastaviti dalje jer vrlo dobro zna šta je ljubav a šta je seks dok će klasičar ili klasičarka odmah da upadnu u razmišljanje tipa "jao grešan sam, grešna sam jer sm se okrenuo/la za zgodnom guzom a u vezi sam". Platoničari dakle ispoljavanjem svoje nesputane seksualnosti ne "varaju" nikog jer nisu opterećeni dvoličnošću po kojoj osećanje naklonosti prema nekome podrazumeva potiskivanje sopstvene prirode kada je u pitanju seksualnost.
Frapantno je da žene koje važe za nežnija, emotivnija bića imaju upravo najmanje razumevanja za platonsku ljubav. Znam da su opterećene materinskim insktiktom i biološkim satom ali to je ipak nedovoljno opravdanje za tako žestoko protivljenje platonskoj ljubavi. Imam osećaj da je sva ta ženska nežnost samo prirodna zamka radi primamljivanja muškaraca parenja radi i da iza ne stoji nikakva izražena emotivnost već čist makijavelistički pristup. Žene stalno pričaju o nežnosti i o tome kako je seks faktički drugorazredna stvar a kada neko pomene platonsku ljubav onda se na njega okome potpuno kontrirajući sopstvenim javnim stavovima. To se dešava jer pomen platonske ljubavi razotkriva njihove stvarne razloge za to zbog čega su sa nekim i zato tako burno reaguju. Iza njihovog stava ne stoji volja i slobodan um već priroda a prirodi platonska ljubav naravno ne odgovara jer ne vodi produženju vrste kao klasičarska ljubav.
Ko je uopšte rekao i odakle ta tvrdnja da je platonska ljubav samo jedna od faza ka tome što klasičari nazivaju ljubav? Ako se već frljaju definicijama onda molim neka ih potvrde potvrdite nečim. Kada bi klasičari samo na tren odbacili stereotipe i tradicionalizam i slobodno izanalizirali tematiku, došli bi do istog zaključka kao i ja. Nažalost, oni ne žele da promene pristup i ostaju bez odgovora, nedorečeni i tako prenose sopstvene neodoumice narednim generacijama. Pritom naravno znaju za pojam platonske ljubavi, čuli su za to, čitali su o tome ali pošto je sami nisu nikad iskusili onda zbog nemogućnosti da je prihvate jer im nije bogom dana omalovažavaju i spuštaju na niži nivo.
Postojanje te dileme među klasičarima kroz istoriju pa i u današnje vreme upravo potvrđuje postojanje platonske ljubavi jer da nije tako do sada bi je već i teorijski i praktično poblili ali nije tako pa ih ona i dalje kopka, žele da je dokuče, da je razumeju ali im to ne polazi za rukom. Da nije tako onda bi klasičarska ljubav bila opevana kao uzvišena a poezija bi vrvela od opisa seksualnog čina, bračnog života, trudnoće, porođaja i ostalih reproduktivnih aktivnosti.
Meni uopšte ne smeta njihov stav ali mi smeta što zloupotrebljuju termin platonske ljubavi u svrhu opisivanja situacija kada im se nije ostvarila želja da telesno opštite sa nekim sa kim su želeli. Ljubav koja nije večna nije ljubav. Upravo su vreme i razne životne situacija testovi istinitosti ljubavi. Neki platoničare definišu kao mlade ili nezrele osobe. Da li je i Betoven bio nezreo kada je pisao "Unsterbliche Geliebte"? Radi se o dokazanom geniju, jednom od najvećih umetnika svih vremena, čoveku koji je potpuno gluv komponovao neke od najlepših kompozicija. Da li ste sigurni da je Tesla bio samo neženja ili je možda voleo neku osobu platonski? Morali bi smo dakle prvo definisati šta podrazumeva da je neko "zreo". Ako to podrazumeva osobine kao što su pragmatizam, makijavelizam ili kalkulantstvo onda u startu ne mogu da podržim da je to definicija zrele osobe. Takve osobe jesu apsolutna većina ali isto tako po naučnim istraživanjima takve osobe intelektualni razvoj završe negde u 15. godini života i ceo život prožive na nivou mladog tinejdžera uopšte ne razvijajući svoj um niti menjajući sebe. One samo ponavljaju stvari koje su naučili i videle od roditelja i ljudi iz okoline, te za života ne ostvare nikakav pomak.
To i jeste osnovni problem čovečanstva - činjenica da su deca umesto uticaju obrazovanih, produhovljenih, slobodoumnih prosvetnih radnika najviše izložena uticaju većinski vrlo prosečnih roditelja i vrlo prosečnih prosvetnih radnika i obrazovnih sistema te kao i svaki iver ne padnu daleko od klade. U ogromnoj većini slučajeva tradicionalizam, dogma, tabui, predrasude i stereotipi su prva stvar koju deca pokupe a kada se to desi onda je kasno za promenu. Tada dobijate nove generacije gde će kvalitativni pomak ostvariti samo retki izuzeci koji se otrgnu iz tog miljea i načina razmišljanja. Naravno, što je društvo naprednije to su šanse za to veće.
Klasičarska definicija prevare upravo obora ceo koncept klasičarske ljubavi koja je ništa drugo do održavanje veze radi telesnog opštenja maskiranog u malograđanski prihvatljive norme. Sve emocije fokusirane na samo na posesivnosti, sebičnosti i ljubomoru prema telu partnera a ne prema partneru kao osobi. Faktički su to narcisoidne emocije fokusirane na zadovoljanje unutrašnjih poriva i nagona a ne pozitivne, vedre, velikodušne emocije upućene prema voljenoj osobi kao nesebičan dar. Kada otrkiju da je njihov partner imao seks sa nekom drugom osobom odnosno kako kažu da ih je "prevario", to nikad nije bio prvi već uvek drugi put da ih je prevario. Prvi put ih je partner prevario onda kada ih je odvukao u krevet prodajući im priču o tome kako ih "voli" da bi došao do istog cilja koji je imao i sa tom drugom osobom – do seksa.
Zašto bi onda bilo koja osoba trebala da smatra da je prevarena ako je njen partner imao samo seks sa drugom osobom bez ikakvih emocija?! To je upravo suština cele priče vezano za moju kritiku klasičarske ljubavi. Ako osoba zna da je njen partner voli i da je pritom imao samo seks sa nekom osobom i ništa više zašto bi to bilo smatrano prevarom sem ako seks nije osnov i suština i njihove baš kao i svake druge klasičarske veze? Zašto je taj telesni kontakt bez ikakvih emocija prevara? Od svega što može da im uradi partner najviše ih boli kada ima seks sa drugom osobom čak i ako znaju da je to bio samo seks i ništa više. To jasno pokazuje da je takva ljubav ništa drugo do telesna privlačnost a cela veza bazirana na praktikovanju seksa. Kada im partner ima seks sa drugom osobom to doživljavaju kao tragediju, a u slučaju da samo tajno voli ili mašta o drugoj osobi bez da sa njom ima seks, dok ga sa partnerom redovno upražnjava, onda to ne smatraju za prevaru što je još jedan dokaz da su klasičarima emocije na drugom mestu a telesno opštenje tj. seks na prvom.
To je toliko duboko licemerje da ga je nemoguće opisati. Oni koji tvrde da su veze koje ja nazivam klasičarske bazirane takođe na emocijama treba da znaju da je onda po logici prevara kada neko od partnera počne da oseća emocije prema nekoj drugoj osobi tj. kada ona sazna da joj je drugoj osobi izjavljena ljubav na bilo koji način. Pravara bi dakle bila otkrivena kada bi saznali da je nekoj drugoj osobi izjavljena ljubav - uživo, telefonom, SMS-om, E-mailom, preko nekog, pismom... to bi bila prevara a ne seks radi seksa.
Upotrebio sam termin licemerje jer je nemoguće braniti principijelnost takve vrste veze tvrdnjama da počiva na emocijama a pritom za prevaru ne smatrati pojavu emocija prema nekoj drugoj osobi, već za prevaru smatrati običan seks koji ne uključuje nikakve emocije. Ako klasičari već tvrde da je seks koji imaju sa voljenom osobom nešto posebno, kako onda mogu istovremeno tvrditi da je seks sa nekom drugom osobom bez ikakvih emocija toliko poseban čin te ga karakterišu kao prevaru?!
Po pitanju "prevare" klasičare jedino mogu podržati imajući u vidu opasnost od smrtonosnih Seksualno Prenosivih Bolesti kojima izlažu svog stalnog partnera. Kada je ova tema u pitanju onda takvo ponašanje zaista moram da definišem kao nešto jadno i patetično, za svaku osudu. Ako je neko svestan rizika i mogućih posledica, a ipak se tako ponaša prema svom partneru onda je to zastrašujuće.
Imam osećaj da klasičari ne smeju pogledati istini u oči i da shvatiti da to što su vezi ili braku sa nekom osobom nije plod ljubavi već samo zato što jedno drugom odgovaraju u smislu ispunjenja seksualnih potreba. To što oni nazivaju "ljubav" je interesni odnos zasnovan na nematerijalnoj kompenzaciji. Kada to preraste u brak onda kompenzacija postaje ne samo nematerijalna već i materijalna. Kao što znamo može biti jednosmerna ili dvosmerna. Čista trgovina na nivou prvobitne razmene. "If you show me yours I'll show you mine" ili ono "Lezi, čini mi se da te volim".
To što je njima lepo sa tom osobom dok sa njom upražnjavaju seks uopšte nije dokaz postojanja ljubavi. Takvima jednostavno treba neka sigurnost i poverenje da bi se prepustili seksu i to je jedina razlika između njihovog seksa i seksa ljudi koji to sa puno užitka i prepuštanja to rade sa i sa nepoznatim osobama.
Još jedna ni malo manje bitna stvar. Ako neku osobu volite onda je logično da je prihvatate onakvu kakva jeste. Čovek nije monogamno biće i sasvim je prirodno da ga seksualno privlači ne samo jedna već i druge osobe. Očekivati da vam neko bude "veran" na taj način što ćete gušiti njegovu prirodu je šta? Ljubav?! Rekao bih opet čista posesivnost. Ko se po tom osnovu oseća pervaren polazi od pretpostavke da njegov partner treba da se suzdržava, da se bori protiv svoje prirode da bi imao seks samo sa jednom osobom a ne i sa nekom novom osobom koja ga privuče. Ne pišem ja ovo zato što podržavam promiskuitet već zato da pokažem kako klasičarska ljubav nije utemeljena na ničem validnom te da je dovoljno jedno potpuno nevoljno, nagonsko imanje seksa da bi bila potpuno uništena što je dokaz da joj je upravo suština seks a ne emocije.
Sasvim je prirodno da svaka osoba oseća potrebu za telesnom interakcijom koja podrazumeva nežnost, dodire, grljenje, ljubljenje i sam seks. To osećanje se javlja i kada ne postoji fiksacija na konkretnu osobu što znači da postoji samostalno kao žudnja za takvom interakcijom a ne kao žudnja prema određenoj osobi. Kada se dve osobe koje osećaju potrebu za već pomenutim sretnu te međusobno dopadnu jedno drugom i ostvare telesnu vezu to nije ljubav jer te dve osobe ne vole jedna drugu već su samo našle sebi partnera koji će im utoliti tu žudnju za već pomenutom telesnom interakcijom. Ne radi se dakle o obostranoj ljubavi koja je ostvarena kroz vezu i telesnu interakciju već o međusobnom ispunjavanju potreba koje kao telesne proističu iz osnovnih prirodnih nagona a ne iz uma svesnog, inteligentnog bića kao što je to slučaj kod jedine istinske ljubavi - platonske.
Voleti na platonski način znači doživljavati tu osobu kao uzvišeno biće, kao muzu, kao inspiraciju i motivaciju. Biti počastvovani činjenicom da ste sreli jedno takvo biće i biti spremni da mu ulepšate život i pomognete na bilo koji način uključujući i žrtvovanje sopstvenog života a da zauzvrat ne očekuješ apsolutno ništa.
Kada bi ste živeli sa tom osobom u dvosmernoj platonskoj vezi onda bi to bilo već na nivou nirvane, apsolutnog blaženstva što je teško ostvarivo ali ne i nemoguće.
U prilog mojim tvrdnjama da je klasičarski pojam ljubavi ne podrazumeva ništa drugo do parenje idu i uobičajene konstatacije upućene od strane istih prema po njima nesvrsishodnim emocijama i vezama. Sve počinje naravno tvrdnjama kako platonska ljubav nije ljubav jer je nepretočiva u vezu koja podrazumeva seks. Kada im se na meti pak nađu dvoje ljudi koji su u vezi ali iz nekog razloga neko od njih ne može da ima seks onda tu vezu takođe kvalifikuju kao lošu jer u njoj nema seksa. Konačno, kada su predmet njihovih observacija parovi koji imaju seks ali ne mogu da imaju decu onda za tu vezu kažu da je "jalova" što direktno upućuje na zaključak da je za njih konačan i jedini cilj bliskosti između dvoje ljudi potpuno animalan jer podrazumava puko produženje vrste i ništa drugo. Šta ćemo sa recimo sa invalidima, osobama koje zbog bolesti nisu u stanju da imaju seks, po klasičarima ispada da takve osobe nisu u stanju da vole tj. da ih niko ne može voleti. Potpuna besmislica.
Zašto onda uopšte koriste termine ljubav, veza, emocije, osećanja? Pa koriste ih zato jer boluju od stida nametnutog uglavnom religijskom i malograđanskom dogmom. Stid ih je od sopstvenog tela, stid ih je od javnog iskazivanja emocija, stid ih je od iskazivanja emocija pred njihovim roditeljima pa čak i pred sopstvenom decom. Odatle i priče o rodama i deci u kupusu, odatle sva ta laž i licemerje. Srame se sopstvene seksualnosti te je radi toga oblače u termine ljubav, veza, emocije, osećanja za koje su čuli od tamo nekih pesnika a da ih pritom nikad nisu osetili. Oni uporno kriju ono što smatrajau za esenciju veze i ljubavi tj. seks radi parenja. Pritom negiraju i samo parenje već insitiraju na lepoti seksa potpuno nesvesni činjenice da je seks doživljavaju kao nešto lepo baš kao i sve druge životinje jer je to priroda tako uredila da bi podstakla parenje. Ne shvataju da to nije produkt njihove volje i emocija već prirodnog nagona.
Meni je sve jasno i znam da uglavnom pričam u vetar ali zarad onih koji razmišljaju potput mene oglasio sam se da ne bi ispalo da klasičari samo zbog toga što su u većini imaju pravo da definišu ljubav i nameću njihove stereotipe drugima kao jedine ispravne.
Za kraj ću pomenuti jedno pitanje upućeno klasičarima u formi konstatacije koje sam pročitao na jednom od foruma:
“Ako već tvrdite da želite ući u nečije srce, zašto onda smatrate da od ljubavi nema ništa ako ne uđete u nečije gaće?”
